Objavljeno: 29. January 2017.

Nikola Janić

Neistine dovode do ludila…

Nikolu Janića znaju i dijaspora i matica. Živi u Švedskoj pet decenija, a veoma često dolazi u Beograd. U komentarima na Fejsbuku pišu da je on ”naš čovek u švedskoj”, a prateći njegove  aktivnosti moglo bi se dodati da je Nikola ”Srbin i tamo i ovde”. U Švedskoj kao i u Briselu i drugim mestima, angažujući se i javno, i u tišini i bez buke, decenijama vodi bitke za prava naših ljudi. Zahtevao je i zahteva od političkih i medijskih moćnika dužno poštovanje za Srbiju i istinu o srpskom narodu, bez obzira da li deo srpskog naroda živeo u Republici Srpskoj, u Bosni, u Hrvatskoj, na Kosovu i Metohiji ili u nekoj od zemalja EU.
Nikola Janić je po profesiji glumac, režiser i publicista. Vlasnik je i izdavač “Korena”, časopisa Srba u rasejanju, a danas portala www.koreni.rs. U prethodnoj socijaldemokratskoj vladi švedske bio je član njenog Saveta za etnička prava i ravnopravnost, ali i član saveta dijaspore Srbije i Crne Gore, u kome se nalazio na čelu odbora za informisanje. Petnaest godina bio je predsednik Srpskog saveza u Švedskoj (savez srpskih udruženja), a posle vlastite odluke da se povuče sa te funkcije, počasni je predsednik te organizacije. Predsednik je NGO „Human Voice“, koja ne prima dotacije ni od jedne zemlje, a organizacija ostvaruje zavidne rezultate u borbi za pravdu i u Švedskoj i u EU. Janić je u švedskim medijima možda najpoznatija ličnost sa prostora bivše Jugoslavije. Mnogi njegovo autorski članci objavljeni su u vodećim dnevnim novinama i časopisima u Švedskoj. Na kanalima švedske televizije, ne računajući kratke vesti, izjave i komentare koje je davao za medije, učestvovao je devedesetih i dvehiljaditih godina u više od osamdeset veoma važnih i gledanih političkih i socijalnih debata i posebnih programa. (Manji deo tih nastupa može se videti i na njegovom portalu www.janic.se.)

Režirao je dokumentarni film ”Intensiv påverkan” (Intenzivni uticaj) koji sa činjenicama i dokazima razotkriva nekorektno izveštavanje švedskih i zapadnih medija o građanskom ratu na prostorima bivše Jugoslavije tokom devedesetih. Janićev dokumentarac prikazan je i engleskim parlamentarcima u Londonu. Uz sve to, 1993. godine, pojavilo se u Švedskoj još jedno veoma značajno svedočanstvo o selektiranju srpskog stradanja, Janićeva knjiga ”Serbiska huvuden – sanning utan respons” (Srpake glave – istina bez odgovora). Knjiga je napisana na švedskom, prevedena je i na srpski, a sav prihod je dat u humanitarne svrhe.
To je samo deo Janićevih angažovanja u decenijama iza nas. A da bi se videlo koliko je važno da se pravovremeno reaguje u smislu prezentovanja istine u svetu, pomenućemo samo jedan primer, da je glavni urednik jednog od najtiražnijih dnevnih listova Švedske, ”Expressen”, u njegovo članku, objavljenom osamnaest godina kasnije, između ostalog napisao i sledeće:
”Iz regala uzimam knjigu ”Srpske glave – istina bez odgovora”. Knjigu je napisao Nikola Janić a na njenoj naslovnoj strani je slika drvenog sanduka na kome su tri odsečene ljudske glave. Užasna slika koja se pojavljivala za vreme propagandnog rata, vođenog uporedo sa pravim ratom 90-ih godina na Balkanu.

Tada sam bio kod Nikole Janića i sećam se da je izgledalo kao da sam u nekoj novinskoj ili televizijskoj arhivi. Bilo je prepuno video traka sa emitovanim prilozima o konfliktu i izgledalo je kao da Janić arhivira sve što se kaže u medijima.
Uvod njegove knjige Janić počinje rečima:
”Švedski novinari imaju pravo da pišu o čemu hoće. To je dobro. Ali zbog objašnjenja i tvrdnje da se “brinu za slobodu reči”, postalo je skoro nemoguće dovesti u pitanje istinitost njihovih reči, ili omogućiti ispravku netačno napisanog u švedskim novinama ili rečenog na švedskoj televiziji.
Knjiga sadrži pisma i faksove upućene švedskim redakcijama i opširne kritike švedskoj televiziji. Švedski radio, dnevni listovi ”Svenska Dagbladet”, ”Aftonbladet” i naravno ”Expressen”, takođe su dobili kritiku. Nikola Janić smatra da švedske medije prećutkuju istinu o konfliktu i diskriminišu srpske stavove. Mada ne poriče da je kolumnista Bengt Lindrut odgovarao ”ljubazno i brzo”, napisao je:
”Da jedan deo vodećih ljudi u redakciji Exspressena (ne reporteri) nisu bili toliko zaslepljeni mržnjom prema Srbima…”.

Nikola takođe zaključuje i da su oni: ”… blesavi, pristrasni, lažljivi, nesavesni, kriminalni – ili jednom rečju: takvi su novinari ili šefovi novina Expressen.”
Ovo su delovi članka koji je napisao glavni urednik dnevnih novina ”Expressen” a taj njegov tekst on završava rečima i konstatacijom:
”… Ovde ima ipak nešto da se nauči. Milošević, Plavšić, Karadžić i druge ratne vođe su naravno bili odgovorni za deo toga što su mediji govorili još kad se to dešavalo. Ali naravno nismo govorili sve. Sigurno da su srpski civili bili zapostavljeni u informativnim programima. Jedan deo onoga na šta Nikola Janić ukazuje u njegovim pismima i faksovima je relevantna kritika. To ne znači da smo u suštini grešili o srpskom napadačkom ratu u ex-Jugoslaviji, ali to znači da postoji razlog da kada danas pratimo dešavanja i izveštavamo iz Sirije, Libije i drugih konfliktnih područja, treba da budemo pažljiviji.”

Gospodine Janiću, na ovaj razgovor koji ste mi odavno obećali, čekao sam skoro godinu dana, a čekajući da se vidimo saznao som još više o vašim delima o kojima se zna veoma malo, a koja su od velike koristi za naš narod. Vi ste na predavanjima u školama i na švedskim univerzitetima, na mnogim konferencijama i simpozijumima uvek imali zapažena izlaganja. Koliko mi je poznato, u zapadnim zemljama ne postoji Srbin koji je u vreme raspada bivše Jugoslavije i građanskog rata, kada je to bilo najteže, imao toliko proboja u medijima, objavljenih autorskih članaka u štampi i intervjua u vestima i učestvovanja u TV debatama, kao vi. Te činjenice, kao i vaše dugogodišnje predsedavanje Srpskim savezom, nepobitan su legitimitet vašeg prava da govorite o nama ”i tamo i ovde”. Vi ste u 2015. imali zdravstvenih problema, onda ste se oporavili, ali ste u 2016. opet proveli više meseci u bolnici…

-Tačno je da sam vam obećao jedan ”feljtonski” razgovor, kako ste vi to nazvali i izvinjavam se na čekanju, ali zaista nisam imao vremena. Prošle godine mi je svaki minut bio potreban za finalizovanje opširnog arhivskog materijala o građanskom ratu u Bosni i Hrvatskoj, na Kosovu i Metohiji, o bombardovanju Srbije i Crne Gore… i drugim dešavanja. Taj rad je trajao dosta duže od planiranog, a razlog tome je i da smo nekoliko nezaposlenih ”patriota” sa KiM i centralne Srbije i ja, imali različita vrednovanja o obavezama prema svom narodu. Za nekoliko sati rada za računarom u njihovoj kući, dakle bez izdataka za odlazak/putovanje na posao i dodatnih troškova koje zahteva odlazak, boravak, hrana po restoranima i povratak sa radnog mesta, smatrao sam da je dovoljno da im se za to zahvalim sa 200 do 300 evra mesečno. Nažalost oni su njihov „rad” vrednovali „zapadanjačkim“  nadoknadama i tražili su između 700-800 evra. Rastužilo me i povredilo da samo zato što živim u jednoj zapadnoj zemlji (a istina je važna zbog njihove budućnosti, ne moje) za tih nekoliko sati rada na dan, tražili su da im platim tri do četiri puta više nego što većina građana Srbije prima mesečno za puno radno vreme od osam (pa i više) sati. Shvatio sam i da taj materijal koji sam decenijama prikupljao, plaćao za njega ili ”iskopavao” iz raznih izvora, nije mogao da se poveri takvim ”patriotima”. Dobar deo posla odradilo je dvoje srpskih studenata, ali na mene je pao troduplo veći teret da se te tri identične kopije finalizuju i danas se čuvaju u Geteborgu, druga u Beogradu, treća u Nemačkoj. Doživeo sam zadovoljstvo zbog urađenog, ali se pokazalo i da je sve to imalo ozbiljnih, negativnih posledica po moje zdravlje.
Šta je zahtevalo najviše vremena tokom vašeg rada?
-Najviše vremena i najvažniji deo posla bilo je da se svaki podatak, dokument, napisan članak u domaćim ili stranim novinama, fotografija ili video snimak objavljen na nekoj od televizija bivših jugoslovenskih republika ili zemalja u Evropi i svetu proveri. Osnov odabira među dostupnim materijalom bila je istina, a ne da se bez provere i kontrole prihvatiti nešto, samo zato što je to od koristi za srpsku stranu. Vi znate od ranije moje mišljenje da je za budućnost i suživot, ne samo naroda koji su nekada bili u sastavu bivše Jugoslavije, neophodna istinita sliku o svim dešavanjima. Pre izbijanja građanskog rata, tokom rata i posle rata. Celovita istina je osnov za mir i budući zajednički život među narodima, a osmišljena propaganda i predrasude uvek vode u mržnju, sukobe i ratove. Daću vam primer:
Stipe iz Hrvatske i Muharem iz Bosne ili Albanac sa Kosova, mrze Srbe jer su mu ”genocidni” Srbi zaklali brata ili silovali sestru. Oni tu mržnju nose u sebi decenijama. Ali ako bi isti taj Stipe i isti taj Muharem znali da je to u mnogo slučajeva propaganda i laž, ili ako bi imali saznanja da su ”negenocidni” Hrvati, Muslimani iz Bosne ili Šiptari sa KiM, nekom Srbinu zaklali dva brata ili silovali dve sestre, njihova mržnja prema Srbima kao narodu ne bi bila toliko postojana i bezgranična?
Dok smo radili na tom arhiviranju bio sam pun snage. Kada se posao završio i sanduci stigli na sigurna odredišta i bili pod ključem i u Geteborgu i u Beogradu i u Hanoveru, planirao sam da se odmorim na nekom tirkizno plavom moru i obalama sa belim peskom. Nažalost, nije bilo kako sam planirao…
Da li ste se opet razočarali u nekoga?
-Jesam. U samog sebe. Posle obavljenog posla osećao sam se sve slabije i umesto bele peščane obale našao sam se u belom bolesničkom krevetu Južne bolnice (Söder sjukhus) u Štokholmu. Sa dosta smanjenim kapacitetom rada srca, nekontrolisanim pritiskom koji se kretao od iznenađujuće neprihvatljivo visokog do isto tako neprihvatljivo niskog, drastično umanjenom funkcijom bubrega i, kao da to nije bilo dovoljno, pokrenulo se i kamenje u žučnoj kesi. Do kraja prve nedelje juna prošle godine imao sam više hirurških intervencija i proveo više dana u bolnici nego kod kuće. Inicijator svega bio je ”kolaps” organizma, zbog kontinuiranog i dugog stresa, napetosti, premora i neispavanosti… Kroz mene je prošlo mnogo vremena i još više bolova pre nego što sam shvatio da je ostala neiskazana istina o mikroskopskom delu ljudi među nama, onih koji snose veliki deo krivice što srpski narod danas ne živi onako kako bi trebalo da žive u Srbiji, u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu i Metohiji ili u zemljama Evropske Unije i celog sveta. Dani i noći provedene u bolesničkom krevetu i razmišljanja o životu i ljudima, trasirali su put odluci o još jednom ”arhiviranju”, tačnije rečeno pisanju knjige…
Srpske „ljude“ ste pominjali ranijih godina…
-Delimično, ali ne kao što je u knjizi čiji je manuskript već predat štampariji u Srbiji. Čeka zeleno svetlo da počne štampanje u već plaćenih 3000 pimeraka, od kojih će se određene desetine knjiga poslati na adrese naših organizacija u zemljama EU, na četrdeset dve adrese u Srbiji i Republici Srpskoj, kao i na pet adresa u Americi i četiri u Australiji… Srpski narod je velika i humana duša, ali među nama su i bezdušnici koje zbog naše naivnosti ne vidimo. Takve đavole političari i neki mediji svesno prikrivaju a nije retkost ni da od njih prave anđele i dobročinitelje. Za katastrofalna dešavanja i tragične gubitke koji su zadesili srpski narod, konstantno i isključivo okrivljujemo druge, umesto da se prvenstveno dezinfikujemo istinom od ”naših vašaka“, onih koji nam decenijama podmeću noge i zabadaju nož u leđa.
Tokom pisanja knjige skenirao sam stotine dokumenata, mejlova, pisama, mnogih transkripta i preslušao sate i sate audio snimaka sa sastanaka i telefonskih razgovora. Kada sam čitao falsifikovane zapisnike i laži, iza kojih stoje naši ljudi, Srbi… pitao sam se da li samom sebi smem da oprostim moja dugogodišnja ćutanja?
I šta ste zaključili? Zašto ste ćutali?
-Možda što je u meni postojao neki otpor da shvatim i prihvatim da postoje ”patriote” koji se kunu u srpstvo, a istovremeno su oni ti koji su planirali razne podvale i laži, blatili i širili svinjarije o onim Srbima koji su činili sve što su mogli za dobrobit našeg naroda. Tih i takvih ”Srba” ima i u našim maticama i u rasejanju.
Kod mene je taj i takav otpor nestao one noći kada sam i pored jakih bolova odbio injekciju koja bi mi omogućila da zaspim i odspavam bar nekoliko sati. A kada ne spavate celu noć i po sećanju prevrćete traumatična dešavanja, dočekate zoru izmučeni ali i olakšani velikog tereta koji vas je pritiskao i koji se ne meri kilogramima. Tog jutra sam doneo odluku da napišem ljudima ono što mora da bude napisano o (ne)ljudima, ali tako da ta istina ne prouzrukuje prezir i osudu njihove nedužne dece. Kada su nečiji roditelji činili zlo sopstvenom narodu, mnoga deca nisu bila ni rođena? Ili su živeli detinjstvo i mladost u verovanju da su im otac ili majka radili sve što su mogli, zarad časnije budućnosti sve srpske dece, a nisu. Naprotiv!
Problem je bio kako napisati sramnu istinu o nekome, a ne napisati njegovo ime? Ako nema imena sa kojim možeš da se pogledaš “oči u oči”, ma koliko napisano bila istina, to bi ostalo samo kao neka diskutabilna “istina”. Dobar deo onoga o čemu sam te noći odlučio da je neophodno da se napiše, nema vrednosti ako nisu objavljeni dokazi i dokumenta na kojima su imena tih i takvih osoba.
S druge strane svrha mog pisanja nije da se objavi nečije ime već neshvatljiva i neoprostiva delovanja pojedinih Srba. Onih koji su to činili zbog ličnih interesa, zbog njihove urođene zlobe i zavisti, ili dodvoravanja nekim moćnicima i centrima moći unutar ili izvan granica naše matice, a bili svesni da time nanose sramotu i štetu sveukupnom srpskom narodu.
Konačno sam odlučio da pre skeniranja nekih dokumenata u njima prekrijem ime određene osobe, jer će „precrtano ime“ prepoznati samog sebe i svako slovo koje je on u nekima od tih objavljenih dokumenata napisao. Neki će možda tek tada shvatiti šta su činili, pokajati se i vratiti tamo odakle ih je pohlepa ili neki nepoznat đavo pokrenuo. Shvatiće da je blaženstvo moguće samo kada ste uz svoj narod. Nisam zaboravio ni izreku ”koga ujede zmija i guštera se plaši”, što je uticalo i na odluku da ću svako precrtano ime možda nekada ipak objaviti, ako neko od “precrtanih” pokuša da demantuje istinu, ili opet slaže neku laž o srpskom narodu ili o nekom, bilo kom Srbinu.
Ovo nije kompletan odgovor na vaše pitanje “Zašto sam ćutao”? Bilo bi lakše da mogu da kažem da sam delimično ćutao i iz drugih razloga, a ne što nisam prihvatao da postoje i takvi (ne)ljudi, ali u životu nije sve jednostavno. Postoje sramne istine koje nas godinama guše i ”dovode do ludila” a ljudi ćute. Bez obzira da li one bile male ili velike vi ćutite jer je na vagi koja meri šta je interes, a šta šteta za Srbiju i njene građane, u određenom periodu prevagnulo da bi iznošenje u javnost nekih sramota bilo ovo drugo.
Zato se u tišini borite da se svinjarije, bezobrazluci i ponižavanja, zaustave i ljudi promene. Kako vreme prolazi i ništa se ne dešava, vaga polako menja poziciju i približava nas tome da ćutanje postaje štetno i destruktivno i vreme je da se ukaže i na mnogo toga što je suprotno od onoga šta i kako pojedini političari i njihovi mediji govore.
Razgovor vodio: Dušan Vukotić
preuzeto sa sajta koreni.rs

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Print this pageShare on TumblrShare on LinkedIn

Ostavite komentar

Poštovani, molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija „Korena“ zadržava pravo da skrati ili ne objavi komentare anonimnih čitalaca, koji sadrže direktne pretnje, neosnovane optužbe, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.