Objavljeno: 22. December 2016.

Raskoš, sjaj i psi lutalice

Građani Srbije pokrenuli su proteklih dana brojne onlajn peticije, u kojima se od vlasti traži da odustanu od organizovanja novogodišnjih koncerata i dočeka na gradskim trgovima, a da novac namenjen u te svrhe (organizacija, honorari estradnim zvezdama, itd…) preusmere u fond za lečenje dece.

Njih, inače, lečimo SMS i drugim donacijama, bez obzira na to što postoji Fond za zdravstveno i socijalno osiguranje, i bez obzira na činjenicu da po rečima premijera Srbija beleži do sada nezapamćene rezultate. Dodatni apeli upućeni su zbog rasipničkog trošenja na praznično ukrašavanje ulica, posebno kad se uzme u obzir da je sve počelo već krajem oktobra, i u planu je da traje do proleća, o čemu je već pisano u ovoj kolumni.

Upitan na jednoj od bezbrojnih konferencija za novinare, u kojima je kadar isključivo na njemu, a novinari služe kao dekor kome se kasnije dobace ćevapi, jabuke i vino, da prokomentariše te peticije, vidno uznemireni predsednik srpske vlade rekao je (citiram):

Da nismo okitili onda bi rekli što niste to uradili. Jel trebamo sa psima lutalicama u mraku da se jurimo? Svetli grad nego šta, sledeće godine će tek da blješti, au ima da vidite tek!

Iz ove izjave izbijaju nervoza i infantilni prkos, i to je očit primer kako premijer jedne države izražava sve veću netrpeljivost prema onima čije interese deklarativno zastupa. Ostaviću ovde po strani činjenicu da je on, okruživši se bratom, kumovima i prijateljima sumnjive prošlosti i još sumnjivijeg morala, interese Srbije podredio ličnoj koristi nabrojanih.

Ne utiče mnogo na to činjenica da možda on lično ne učestvuje u basnoslovnom bogaćenju, fakat je da on to sve zna i da se sve radi po njegovom odobrenju. Ovde se otvara serija pitanja za sve nervoznijeg ministarstva svih ministarstava. Da novinarstvo nije doživelo svoj potpuni debakl, to bi ga na današnjoj konferenciji pitali oni što se novinarima nazivaju. Ovako, pitam ga ja, a verujem i veliki broj čitalaca portala.

-Da li iz ove izjave treba da zaključimo da je u redu da se sa psima lutalicama jurimo po dnevnom svetlu ili pod prazničnim osvetljenjem?

-Da li to znači da grad Beograd nema načina da reši problem pasa lutalica?

-Da li to znači ćemo problem pasa lutalica rešavati tako što ćemo osvetljavati ulice da bismo mogli da bežimo?

-Kakve veze ima praznično osvetljenje grada, sa redovnim osvetljenjem, za koje je zaduženo zakonom definisano javno preduzeće?

-Da li to znači da je lažni sjaj važniji od zdravlja dece?

-Da li to znači da je infantilni prkos isfrustriranog politikanta važniji od zdravlja dece?

Dobar domaćin, čestit premijer i sposoban muškarac – a Aleksandar Vučić nije baš ništa od nabrojanog – zasukao bi rukave pa bi se uhvatio u koštac sa problemima.

Ukoliko nije u stanju da ih reši, podneo bi ostavku.

Ovakvim bahatim i nevaspitanim ponašanjem srpski premijer pokazuje da je jako loš domaćin i da je kilavi muškarčić, kadar samo da se izdire na slabije od sebe i da se klanja pred onima koji su za njega autoritet. Kao što se klanja, da ne kažem da kleči poput Monike Levinski, ispred isluženog Klintona. Onog saksofoniste po čijem je naređenju ubijena trogodišnja Milica Rakić iz Batajnice, ista ona devojčica po kojoj je Vučićeva ćerka dobila ime.

Nagomilani problemi u Beogradu moraju da se rešavaju sistemski, a za to su potrebni sposobni i obrazovani ljudi. Ne mogu te probleme da rešavaju podguzne muve najgoreg do sada vladara Srbije, oni mogu ovaj grad da ukopavaju samo još dublje u glib. To što je blato njima prirodna sredina ne znači uopšte da je tako sa većinom Beograđana. Naprotiv.

Utisak koji ostaje nakon ovakvog obraćanja putem medija jeste da je aktuelni premijer Srbije u stanju da se sporazume jedino sa onima zbog kojih je navodno osvetlio grad – sa psima lutalicama. Laju oni, laje on. Lajem, doduše, i ja, sve nadajući se da će narod konačno da shvati da smo odavno dotakli dno, i da smo postali država čiji život se održava na aparatima. Treba samo da prođe neka spremačica i da slučajno zakači kablove od aparata, pa da nam se životi pogase.
Novogodišnja euforija u Srbiji ima čudan miris i ukus. A ni nalik nije onom od kafe. Naprotiv, vonja po fekalijama, a sve zahvaljujući nesposobnoj i korumpiranoj kvislinškoj vlasti. Hoćemo li i u sledeću godinu da zakoračimo istim tempom, ili ćemo se buditi? Do nas je…

preuzeto sa sajta kolumnista.com

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Print this pageShare on TumblrShare on LinkedIn

Ostavite komentar

Poštovani, molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija „Korena“ zadržava pravo da skrati ili ne objavi komentare anonimnih čitalaca, koji sadrže direktne pretnje, neosnovane optužbe, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.