Objavljeno: 26. December 2016.

Vlada nedvosmisleno anti-porodična

Srbija je zaista zemlja paradoksa. Dok širom sveta postoji jasna polarizacija između protivnika prirodne porodice i onih koji se trude da odbrane smisao braka i porodice, samo je izgleda u Srbiji moguće da se javno sukobljavaju oni koji su otvoreno protiv najboljeg interesa porodice.

Tako smo 23. decembra u raspravi u Narodnoj skupštini Republike Srbije imali jedinstvenu priliku da svedočimo sukobu gđe Marinike Tepić, nekadašnje šefice Pokrajinskog sekretarijata za sport i omladinu Vojvodine, a sadašnje narodne poslanice i Aleksandra Martinovića, šefa poslaničke grupe Srpske napredne stranke.
Pokrenuvši očigledan atak na moralni kredibilitet gđe Tepić, gdin Martinović je naveo nekoliko citata iz famozne knjige „Zdravstveno vaspitanje o reproduktivnom zdravlju“ koju je izdao upravo Pokrajinski sekretarijat još 2013. godine, upravo pod rukovodstvom gđe Tepić.

Između ostalog, gdin Martinović je naveo da je u knjizi napisano, parafraziram, da je „planiranje porodice pravo partnera da slobodno odlučuju o broju dece, ali ne više od četiri“ ili da je „homoseksualnost normalna i pozitivna varijacija ljudske seksualnosti“, na šta mu je gđa Tepić odgovorila da je ponosna na navedenu knjigu i da je on svojim izjavama uvredio gđu ministarku Anu Brnabić, koja je inače otvorena lezbejka. Nakon toga, gđa Maja Gojković je prekinula raspravu i odredila pauzu u zasedanju. (link do teksta na FBReorteru, prim. red)

Kompletnu analizu pomenute knjige o seksualnom obrazovanju možete preuzeti preko sledećeg linka.

Šta ne štima u ovoj situaciji? Na prvi pogled bi se reklo da je gdin Martinović, a samim tim i SNS i premijer Vučić na strani porodica, a protiv pošasti liberalnih vrednosti.

Istina je potpuno drugačija.

Najpre, upravo je Vučić taj koji je omogućio nesmetano održavanje tzv. parada „ponosa“ u našoj prestonici, uključujući i prvu tzv „trans“ paradu 2015. godine, pa i ovogodišnju paradu. Ovoj poslednjoj paradi je prisustvovala i pomenuta gđa ministarka Brnabić (iako je ranije govorila da je njena seksualna orijentacija njena privatna stvar), koja je prisustvovala skupu kao državna funkcionerka. Dakle, ovogodišnji „prajd“ je i zvanično bio podržan od strane Vlade Aleksandra Vučića.
Zatim je tu i čuveni i svima dovro poznat grubi ispad premijera Vučića prema trudnicama i porodiljama u Srbiji iz oktobra meseca ove godine.

Poslednji u nizu primera je i glasanje ambasadora Srbije pri Ujedinjenim nacijama po pitanju imenovanja tzv. Nezavisnog eksperta za seksualnu orijentaciju i rodni identitet (sexual orientation and gender identity – SOGI).

Naime, krajem juna meseca ove godine Savet za ljudska prava UN je tesnom većinom koje su činile samo 23 države izglasao imenovanje pomenutog eksperta, gdin Vitita Muntarbhorna, zloglasnog koautora čuvenih Jogiakarta principa, temeljnog dokumenta koji promoviše specijalna prava LGBT zajednice na međunarodnom nivou. Muntarbhorn je među smernicama koje će primenjivati naveo i ukidanje svih zakona koji sankcionišu homoseksualnost, zabranu psiholozima i psihijatrijima da leče osobe koje pate od neželjene istopolne privlačnosti, kao i obaveznu indoktrinaciju dece o pozitivnosti homoseksualnosti i rodnog identiteta.

Grupa afričkih zemalja u UN je uložila amandman kojim je traženo da se imenovanje pomenutog eksperta odloži dok države članice ne razmotre usklađenost njegovog mandata sa međunarodnim pravom i mogućim posledicama uvođenja njegovog programa u državama članicama. Iako je Srpski pokret Dveri jedini ukazao na neophodnost da Srbija glasa za ovaj amandman, i to u otvorenom pismu ministru inostranih poslova Republike Srbije gdin Ivici Dačiću, srpski ambasador u UN to nije učinio. Sada tzv. ekspert ima pun mandat da i u Srbiju pokuša da implementira totalitarnu ideologiju homoseksualizma i rodnog identiteta. Dakle, Srbija se na međunarodnom planu očigledno ne ponaša pro-porodično.

Dalje, povodom natpisa u pojedinim medijima o formiranju saveta za smanjenje abortusa, a na reagovanje Poverenice za zaštitu ravnopravnosti gđe Brankice Janković da se ne sme dovoditi u pitanje „pravo“ žena na abortus, ministarka bez portfelja zadužena za populacionu politiku, gđa Slavica Đukić-Dejanović, je brže bolje navela da neće biti formiranja takvog saveta i da je „neotuđivo i elementarno pravo svake žene da odluči o tome da li želi da zadrži trudnoću ili će je prekinuti…“, kao i da je plan da se u škole uvede program seksualnog obrazovanja sa ciljem da se deca nauče upotrebi kontraceptiva i da se na taj način smanji broj abortusa.

Na celu ovu priču se potom nadovezuje izjava gđe Zorane Mihajlović kao predsednice Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost koji je pravi biser liberalnog načina razmišljanja. Ona navodi da je „pravo na abortus lično pravo svake žene i ničije drugo“ i da je „reč o jednom od osnovnih ljudskih prava koja štiti i Ustav Srbije, koji u članu 63 navodi da svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece“.
„Pravo“ na prekid trudnoće, odnosno na abortus ne postoji. To što pod reproduktivnim pravima neki pokušavaju da nas ubede da ona zapravo znače „pravo“ na abortus, to ne znači da je to i istina.

Drugo, ovakva nakaradna interpretacija Ustava Republike Srbije je više nego zabrinjavajuća. Član 63 Ustava glasi: „Svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece. Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome.“ Dakle, stav dva ovog člana Ustava jasno i nedvosmisleno obavezuje državu da podstiče roditelje da se odluče na rađanje, ne samo u slučaju postojeće trudnoće, već generalno govoreći. Reći da stav 1 ovog člana znači da žena ima pravo na abortus (iako nigde u članu ne stoji reč žena) je teška laž, ili u najmanju ruku pogrešno tumačenje našeg najvišeg pravnog akta. Lično mislim da je u pitanju prva opcija i da gđa Mihajlović ovo izgovara vrlo svesna svojih reči.

Takođe, nepoznavanje koncepta ljudskih prava od strane gđe Mihajlović ukazuje na njenu nesposobnost da se bavi poverenim joj poslom. Osnovna ili fundamentalna ljudska prava su sadržana u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima UN iz 1948. godine. Među 30-ak prava koja su u tom suštinski značajnom dokumentu navedena nema ni pomena o pravu na abortus. Sedi jedan, gđo koordinatorka.

Više je nego jasno da je ova Vlada nedvosmisleno anti-porodična. Patetičan pokušaj senzacionalističkog nastupa gdin Martinovića u Narodnoj skupštini je očigledno bio usmeren ka pridobijanju simpatija onog dela biračkog tela (ogromnog dela biračkog tela) koje je orijentisano ka porodičnim vrednostima, obzirom da postupci Vlade njegovog šefa, a nažalost našeg premijera govore upravo suprotno.

Još jednom napominjem da pravo na abortus, kao i seksualna prava ne postoje kao jasno definisana ljudska prava niti u jednom međunarodnom pravno obavezujućem ili neobavezujućem dokumentu. Sa druge strane, međunarodno pravo prepoznaje obaveze države po pitanju očuvanja reproduktivnog zdravlja. Međunarodna konferencija o populaciji i razvoju iz Kaira (ICPD – Cairo, 1994) u članu 7.24 navodi: “Vlade treba da preduzmu odgovarajuće korake da pomognu ženi da izbegne abortus, koji ni u jednom slučaju ne sme biti promovisan kao metod planiranja porodice…“

Smatram da je neophodno svim trudnicama koje se dvoume da li da zadrže ili prekinu trudnoću ponuditi uslugu savetovališta pri zdravstvenim ustanovama gde bi trebalo da dobiju precizne informacije o prenatalnom životu, posledicama namernog pobačaja na sopstveno zdravlje (a posebno u smislu posledica na reproduktivno zdravlje i razvoja postoabortivnog sindroma), ali i radosti majčinstva i svetosti života.
Prevencija neželjenih trudnoća se takođe ne postiže uvođenjem programa sveobuhvatnog seksualnog obrazovanja, kakav imamo na primeru „ponosnog“ projekta gđe Tepić. U pomenutoj analizi njenog projekta sam naveo i primere gde ovakvi programi ne smanjuju učestalost namernih prekida trudnoće.

Program koji našoj deci jeste potreban treba da sadrži informacije o reproduktivnim organima, začeću, trudnoći, prenatalnom životu i rađanju. Dalje, treba da informiše omladinu o seksualnu prenosivim bolestima i izbegavanju rizičnih seksualnih odnosa, pomeranju starosne granice za stupanje u seksualne odnose i da promoviše ideal seksa sa voljenom osobom, u monogamnoj vezi, a idealno bi bilo u braku.

Takvo obrazovanje treba da reafirmiše principe čestitosti, poštenja i vernosti u vezi i braku. Treba da promoviše bračnu zajednicu i porodicu kao prirodnu sredinu u kojoj se i seksualni odnosi oplemenjuju i dobijaju viši smisao.

U Srbiji su aktivne brojne organizacije koje se bore za pravo na život nerođenog deteta, kao i za zaštitu prava prirodne porodice kao fundamentalne jedinice društva, među kojima i Centar za zaštitu porodice. Siguran sam da će u ovom tekstu pomenuti i drugi nepomenuti političari uskoro mnogo glasnije čuti naš glas.
Preuzeto sa www.porodica.org.rs

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Print this pageShare on TumblrShare on LinkedIn

Ostavite komentar

Poštovani, molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija „Korena“ zadržava pravo da skrati ili ne objavi komentare anonimnih čitalaca, koji sadrže direktne pretnje, neosnovane optužbe, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.