Objavljeno: 19. September 2014.

Zašto će Srbija biti gladna

novi-sad-pijaca-moj-salas-rad-odlaganjePotkopavanje prehrambene bezbednosti stanovništva Srbije duže od deceniju protiče nesmetano. Rasprodaja najkrupnijih zemljišnih organizacija sa najplodnijom zemljom strancima, nedostatnost u proizvodnji semena, strani trgovački lanci, siromašenje seljaka i nebriga za selo za rezultat će pre ili kasnije imati nedostatak i nepristupačnost hrane, dakle— glad.

Pomenuti ishod čini neizbežnim i nedovoljna solidarnost gradskog i seoskog stanovništva,kao i politička nespremnost da se iskorači ka sigurnom tržištu i dostupnom kapitalu prilagođenom uslovima poljoprivredne proizvodnje Srbije.

Prevratnici i njihovo ekonomsko čudo (čedo)

Bitka multinacionalnog kapitala za hranu na tlu Srbije je počela. Drska pljačka, zatvaranje velikih kombinata i opšta grabež možda je ostavila van zaslužene pažnje razorne posledice prevratnika i njihovih mentora u poljoprivredi.

Savet za borbu protiv korupcije je probao da ispravi „krivu Drinu“ time što je jasno utvrdio da se privatizacija poljoprivrednih preduzeća u Srbiji obavlja na nezakonit način. Ministarstvo poljoprivrede i Agencija za privatizaciju Srbije su nastavili po „svome“.

Antikomunizam je državnu svojinu nad zemljom u Strategiji razvoja poljoprivrede od 2005.godine proglasio „recidivom prošlosti“ koga se treba po hitnom postupku osloboditi. Bez prethodnog utvrđivanja vlasništva nad zemljom Agencija za privatizaciju je prodavala poljoprivredna preduzeća zajedno sa državnim zemljištem koje nije bilo u bilansima niti je ulazilo u procenu vrednosti preduzeća. Ona su imala samo pravo korišćenja ovog zemljišta.

Sa dokazom o plaćenoj ceni za firmu, novi vlasnici su se bez problema u katastru upisivali kao vlasnici zemljišta i sticali pravo da ga preprodaju kao i čitave agrobiznise. Ako ga preprodaju strancima, kao što se svi svojski trude, uključujući i državu Srbiju, hrana proizvedena na tom zemljištu sigurno neće ostati u Srbiji.

Na opisani način je otuđeno oko 314.000 hektara državne i 200.000 hektara zadružne svojine. Najgrublja procena štete učinjene samo zadrugama je dve milijarde dolara. Iskidani su reproduktivni lanci od njive do trpeze. Desetkovane su zadruge koje su nezamenljive u ukrupnjavanju ponude poljoprivrednih proizvoda za velike kupce kao što su ruska preduzeća. Posao je izgubilo više od 50.000 radnika.

Svaki četvrti ugovor o privatizaciji je raskinut ali su novi vlasnici uspeli da pokradu mehanizaciju i ostale pokretne vrednosti i to bez ikakvih posledica. „Modernizacija“ katastra putem digitalizacije i promena brojeva parcela dodatno će zametnuti tragove.

Posle deceniju i po „tranzicionisanja“ od reforme do reforme, od strategije do strategije, Srbija nije uspela da ostvari nivo poljoprivredne proizvodnje iz 1998. godine. To je bila godina predratnog stanja, godina sankcija i nezavisnosti. Srbija danas ima stočni fond na nivou 1910. godine. Nivo prinosa po hektaru je niži nego pre četvrt veka.

Shvatajući da nije mnogo poželjan u sopstvenoj zemlji, seljak pravi svoju računicu te prestaje da se bavi stokom a prestaje sve više da se bavi bilo čime.

Poznato je da je prirodni priraštaj stanovništva u Srbiji negativan — u toku godine oko 35.000 stanovnika umre više nego što se rodi. U toku 2013. broj rođenih je bio najmanji od Drugog svetskog rata. Živorođeno je 65.554 deteta a umrlo je 100.300 stanovnika.

Od tog broja u 2013. godini broj lica u gradovima se smanjio za 7.512 stanovnika, a broj lica u selima se smanjio za oko 27.234 stanovnika, što iznosi 78.3 % ukupnog smanjenja. Za prva ti meseca 2014 godine, broj rođenih je dodatno smanjen za 1,2 % a broj umrlih je dodatno povećan za 1,5 % u odnosu na isti period 2013. godine. Teški uslovi života na selu, brojna staračka domaćinstva i nedostupnost mnogih usluga uzimaju svoj danak.

Iz raznoraznih razloga broj zaposlenih u poljoprivredi beleži visoke stope smanjenja. Uodnosu na 2004. zaposlenost u poljoprivredi je 2012. smanjena 56 %.

Uvećanje zemljišnih površina koje se ne koriste – od 200 do 350 hiljada hektara oranica i livada godišnje su neposredna posledica. Sa pašnjacima ova brojka raste i do milion hektara. Smanjuje se ukupna poljoprivredna proizvodnja a nedostatak hrane postaje izvesniji.

Prema saopštenju zvanične statistike u RS sa stanjem na dan 1. decembra 2013, u odnosu na prethodno stanje, ukupan broj goveda manji je 0,8 %, ovaca za 1,2 %, koza za 2,9 %, konja ta 7,7 % i živine za 3% dok je ukupan broj svinja veći za 0,2 %. Stoka brže nestaje od naroda u Srbiji jer je prosečno godišnje smanjenje broja stanovnika oko 0,5 %.

Uništavanje stočnog fonda je direktna posledica primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije EU. Srbija pristaje na „slobodnu“ trgovinu. Primenom ovog Sporazuma evropska stoka postaje relativno jevtinija u odnosu na proizvođačku cenu domaće stoke i živine.

Od početka 2014. kao posledica primene Sporazuma, ukinuta je carina na uvoz žive stoke. Hrvatska, Mađarska i Nemačka su postale glavni izvoznici žive stoke u Srbiju. Tako Srbija izvozi žitarice koje nose najmanju dobit a uvozi živu stoku a sa njome i rad onih koji su je gajili. Kako se budemo primicali EU broj ovakvih apsurdnih i štetočinskih pozicija po Srbiju će se povećavati.

Zbog relativno malih ušteda klanične industrije koja raspolaže novcem, Srbija već dve decenije ima trend opadanja stočnog fonda po stopi od 2 do 3 odsto godišnje. U Srbiji postoji 40.000 praznih obora za tov stoke. I pored izrazito povoljnih prirodnih uslova koji se ogledaju u postojanju 1,4 miliona hektara stalnih pašnjaka visokog kvaliteta, stočarstvo Srbije se nalazi u dubokoj krizi.

Svojom nebrigom vlast je omogućila tu krizu jer ne kontroliše njene glavne uzroke: narušeni pariteti cena (tj. seljak radi najviše a dobija najmanje), zagubljena tržišta, nemogućnost izvoza svih vrsta mesa, smanjena kupovna moć stanovništva, narušen sistem finansiranja, nedovoljno izdvajanje sredstava u agrarni budžet (jer seljaci krpe rupe uvozničkog lobija sa oko 17 %), nefunkcionisanje robnih rezervi.

Ukoliko EU ostane bez alternative i Srbija će ostati bez stočnog fonda tj. ostaće izvoznik primarnih poljoprivrednih proizvoda. Praktično, sirovinski dodatak poljoprivredi razvijenih EU zemalja sa manjkom obradive zemlje kao što je Nemačka.

Ko će kupovati hranu?

Opšta privredna stagnacija, povećanje nezaposlenosti, povećanje socijalne nejednakosti nagnali su Dragovana Milićevića da se zapita: ima li Srbija (svoju) ekonomsku politiku. Polazeći od udžbeničke definicije ekonomske politike koja kaže da je njen krajnji cilj razvoj i prosperitet privrede kao celine, on lako dokazuje, na stranicama Makroekonomije , da ove politike nema.

Ovaj zaključak neopozivo potvrđuje i podatak da je stopa siromaštva u Srbiji najveća u Evropi i iznosi 24,6 %. Svetska istraživanja kažu 50 %.

Naučni saradnik Instituta društvenih nauka dr Nada Novaković tvrdi u Politici od 8. septembra da država za siromašne izdvaja sve manje i da i dalje nije rešeno koji model socijalne politike želi da vodi. Sudeći po usvojenim zakonima u kojima dominira „anglosaksonski model po kojem je pojedinac odgovoran za sebe i svoju porodicu, a na siromašne se gleda kao na gubitnike, nesposobne da doprinose društvu“. Izgleda da je model socijalne politke ipak rešen po onom narodnom “vaška na vašku a para na paru“. Srbija klizi ka zonama izrazite nejednakosti.

Srbija je zemlja sa najvećim porastom ekonomske nejednakosti u Evropi i sa najvećom stopom nejednakosti u Evropi. Šteta što sa EU ne delimo vrednosti da se ta nejednakost smanjuje. Za posledicu ćemo imati dalje izostajanje ekonomskog razvoja, istinske demokratije i zdravih socijalnih odnosa. Nužna politička nestabilnost ne dozvoljava razvoj institucija sistema pa će umesto pravila u vođenju ekonomske politike biti korišćeni dekreti.

Izgleda da smo pronašli Solomonsko rešenje. Na smanjenu proizvodnju poljoprivrednih proizvoda odgovorićemo smanjenjem tražnje.

Nedavno je usvojena Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije (2014-2024). Strategiju je krajem prošle godine izradilo Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede RS.

NJena najveća vrednost je u tome što je prikazano postojeće stanje u ovoj oblasti. Nabrojano je više od stotinu slabosti i pretnji razvoju poljoprivrede i ruralnih područja (str.72-74).

Na prvi pogled je vidljivo da je zajednički imenitelj svih pretnji upravo država Srbija. Nabrojaćemo samo nekoliko: Nezavršen proces povraćaja zemljišta; izostanak sistemskih rešenja na klimatske promene; neefikasan sistem upravljanja zemljišnim, šumskim i vodnim potencijalima; rastuća konkurencija iz zemalja sa visokosubvencionisanom poljoprivredom (EU); politička i ekonomska nestabilnost u zemlji; nepripremljenost agroindustrijskog sektora na procese liberalizacije trgovine; postojanje sive ekonomije i monopola na strani prerade i trgovine; nedovoljna prepoznatljivost ruralnih posebnosti u lokalnim i nacionalnim politikama; nedostatak specifičnih bankarskih usluga i paketa usluga…

Zanimljivo je da nije navedena najveća, najdelotvornija i najpodlija pretnja po opstanak nacionalne poljoprivrede i fizički opstanak stanovništva a to je – gubitak kontrole nad proizvodnjom i prodajom semena.

I Hrvatska je prekasno uočila ovu opasnost koja dolazi od Evropske komisije u obliku krovnog zakona kojim se otvara put velikim proizvođačima semena da preuzmu potpunu kontrolu nad proizvodnjom i prodajom. Kako u EU tako i u zemljama kandidatima. (Sunčana Pešak,„Bitka za seme“, Agronews, 25. 4. 2013.)

Samo prodajom Poljoprivrednog kombinata Beograd, Srbija gubi 25.000 hektara zemljišta i veliki deo nacionalnog suvereniteta nad proizvodnjom semena i selekcionisanjem junica. Ne pomažu ni molbe najboljih stručnjaka u zemlji da se to ne čini, niti njihove ideje šta bi to bilo mnogo pametnije i korisnije za Srbiju.

Mora li se nastaviti ovim putem? Naravno da ne mora. I narodna pesma kaže: Od izvora dva putića.

Fond Strateške Kulture

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Print this pageShare on TumblrShare on LinkedIn
1 Komentar
Napišite komentar
  1. I ne samo gladna vec i zedna. RAzlog je ogromno neznanje i Beogradizacija Srbije, kao istvaranje gradova gde sam ocveta uglavnom kriminal. Perma podacima obrada jednog hektara oraniceu centralnoj Srbiji od oranja pa do dovoza prinosa kuci kosta oko 1000 evra, Prinos psenice je na istoj povrsini oko nekih 3500-4000 kg, kukuruza je oko 10 kravljih kola ili oko nekih 7 tona. trenutna cena je po kg oko 16 RSD. Znaci da onaj na selu gubi godisnje oko nekih 300- 1000evra u zavisnosti od godine. Pored toga, i ako to da u mlin ili skladistenje onda moze da ostene i bez svega. Ako pogledamo stanje dalje sve mora da prijavi kako bi dobio neku crkavicu od vlasti kao donaciju i sl. Ali ako pogledamo zakon u Srbiji videcemo da je covek niciji, a sve ostalo ima nekog gazdu koji nije covek. TAko da je drzavno od nekih pola metara na na vecoj dubini iznad toga je REPUBLIKA SRBIJA, a seljak od koga svi ocekuju nije niciji niti je sta vise njegovo. NA selu nema vrednih brojnih ruku, stocni fond je unisten iz njiva se otima sve a njivi se ne vraca nista. I kako onda da se ne desi ovo sve sto pisete u ovakvim tekstovima. RAzmislite sami vremena nema na pretek ili cete da ozivljavamo selo ili cemo svi stradati zbog ne brige nase

Ostavite komentar

Poštovani, molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija „Korena“ zadržava pravo da skrati ili ne objavi komentare anonimnih čitalaca, koji sadrže direktne pretnje, neosnovane optužbe, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.